We use to think...

Почињући ову ''свакидашњу јадиковку'' мучи ме мисао:''Одакле почети?''. Свакако почетак јесте тежак, али као што би Мика Антић рекао ''Много теже је престати'', а ја свакако верујем да у тим речима и лежи крај овог лудила које влада око нас. Понекада, док шетам дорћолским улицама, размишљам о томе колико се заправо није ништа променило, мада сви причају о ''великој промени'' као о Апокалипси. Чак шта чини ми се да тонемо све дубље у зачарани круг уверења које смо стекли суочавајући се са оним што можемо назвати нашим детињством. У својој брзоплетости осуђујем оне који не деле моје ставове или оне који имају ставове које ја самтрам потпуним одсуством логике. Ипак, каткад се ставим на њихову позицију и покушам да све резонујем и схватим из њихове перспективе. То смо ми, генерације које су рођене у време које волим да називам ''бестијалност родитеља нам''. Увијали су нам поклоне у тезгарске папире, ако би имали довољно нула за оно што би желели да нам купе. Онда су у наше детињство ушетали нови ликови који су дошли из ''земље у којој живе јако зли људи'', бар су мени тако причали људи који су ме окруживали. Ми смо се помирили. Није пришло пуно времена када су опет пристигли нови ликови у наше животе јер су могли погинути од бомби које су бацале опет неке зле чике на нас. Тако рекоше они, а ми се помирисмо. Онда су нас остављали код бака и дека јер су морали да ''сруше једног јако злог чику'', како би ми имали лепошу будућност. Опет ми поверовасмо. Све је то прошло. Постасмо тинејџери, упустисмо се у ''бољу'' будућност коју они створише за нас- сплавови, дрога, алкохол,брзи секс,пинк телевизија... Испробасмо све што су нам створили... И празни смо... Па каква је то онда будућност... Онда смо почели да размишљамо... Гле чуда, не о томе где ћемо протраћити новац који нам је дат да се склонимо од куће, већ о томе ко смо и где смо... Неки су нашли уточиште у старом свету, неки су утонули у воде утопијских прича, неки су се окренули неким лепшим стварима... И створили смо јаз једни између других... Колико само мржње почива у очима нас који се називамо вршњацима. Ваљда је увек лакше наћи неког кога ћемо кривити за празнину коју носимо у нама. Ја јесам и то много пута. Сви други су ми били криви за пустињу која се простирала преда мном. “I have a dream”, причао је Мартин Лутер Кинг. Колико нас може поновити исте речи... Мало. Сви ми делујемо у неком правцу заробљеном у садашњости јер осећамо неизмерну потребу да се то мора обавити сада, овог тренутка, а ретко се уптамо колико је то заиста неопходно. Опонашамо неке стилове које сматрамо са су баш створени за нас место да покушамо да ходамо у сопственом ритму и стилу. Као историчар знам да је у сваком тренутку постојања цивилизације неко говорио да је управо тада било најтеже, али као човек, такође, знам колико је тешко ово време у којем постојим и делујем(или се бар трудим). И док и даље скитам улицама Београда или Зрењанина носим у срцу и глави мисао да ћемо се једном усагласити. Ипак, знам да нећемо. Увек ће се појавити неко ко ће бити створен само за то да експлодира у једном тренутку, попут супернове, и повуче ко зна колико тога за собом. И шта ће створити- још једно биће које ће деловати само у правцу сопственог уништења... Опет и ја сам мали цинични скот. Колико год да се трудим да не будем, ја јесам продукт времена. Имам посматраче, мрзитеље и обожаваоце. Некада бих пола живота дала за гомилу људи који се неће убијати потребом да коментаришу сваку моју реч, сваки гест. Људи који неће у чуду, раширених очију, гледати у мене не могавши да појме моје опсаке. Половину живота за оне које никада не бих могла да повредим. А чини ми се, живот бих сада дала управо за супротно. За коментаторе. Њих је барем забавно обарати у вакој дискусији, рушити идеале, темеље морала и животног стила... Не можемо бежати од тога...Газимо крвавим стопама беле кокице на леђима јежа који рецитује Марфијев закон... Луди, кажу, нису свесни своје лудости. Хм? То налази примену само на идиотима. Напреотив, најгори су они који су савршено(или барем у илузији савршенста које не постоји) свасни свога стања и имају довољно интелигенције изнад просека да то стање искористе у ауто-деструктивне сврхе. То је у реду; каже друштво(само термин- тако нешто не постоји) док нису опсани по друге...А колико заправо нису опсани? Ја их се заиста плашим. Плашим се њихових идеја. Њихове сулуде одлучности. Сетим се шта сам написала на крају свеске једног исто овако прелепог пролећног дана на часу хемије, пре четири године...'' Борили би се против старих, трулих вредности... Рушили бисмо да би стварали, а онда би са бескрајним презиром гледали на оно што смо били, што смо превазишли. Предмет болног стида. Нови свет , ништа бољи од старог, али подношљивији. Зар то није поента?''... Тада ми се то чинило остварљивим, а сада се свеким даном све више уверавам у немогућност оставрења тога... Пишем као што видите и шетам улицама...Негодујем и вучем окове незадовољства који су понекада крила на ногама, али могу се одрећи, могу остати мирна, могу се јако престрашити, као било ко. Јер грешим и често немам ваздуха... ''Време је неумитно као бројка која расте и схватам да се збира на мом челу, рукама, плећима, као бреме, или пред очима као филм све тужнији, а припадам времену, сведочанствима и када то кажем на папиру, када признајем, желим да сви то знају и самном плачу.''